“Ne kaže se uzalud da je obrazovanje iz knjige, a vaspitanje iz kuće” – Ankica Dragin, savetnica u Pokrajinskom zaštitniku građana – ombudsmanu i autorka istraživanja „Eksploatacija dece na internetu”
Koje su najčešće zloupotrebe dece na internetu sa kojima ste se susretali?
– Institucija Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana se fenomenom zloupotrebe dece na internetu bavila 2013. godine, kada smo se praktično i mi, savetnici, autorke i autori istraživanja „Eksploatacija dece na internetu” podrobnije upoznali sa ovom pojavom. Jedan deo istraživanja na ovu temu, sprovedenog u okviru zajedničkog projekta sa međunarodnom organizacijom Save the Children International, obuhvatao je i fokus grupe sa srednjoškolcima i njihovim roditeljima.
Ono na šta su se mladi tokom fokus grupa najčešće žalili bio je sajber buling, tj. vršnjačko nasilje na internetu. Drugim rečima, srednjoškolci su se žalili na to da im se vršnjaci rugaju, da koriste društvene mreže kako bi o njima širili neistine, jedni druge izazivali, pa čak i zakazivali tuče ili snimke tih tuča kasnije puštali na internetu.
Što se roditelja tiče, iako svesni toga da internet i društvene mreže mogu biti jedan od instrumenata kojim njihova deca budu zlouptrebljena na razne načine, oni uglavnom nisu imali saznanja o tome da je iko od njihove dece ili njihovih drugara doživeo neki vid zloupotrebe na internetu. Jedino je u jednom mestu jedan otac ispričao prilično ozbiljnu priču o tome kako se gotovo ceo razred njegove ćerke na jednoj društvenoj mreži takoreći udružio da bi joj se rugao zbog njenog fizičkog izgleda.
Kasnije, nakon što je i veb-stranica „Bezbedan internet” zaživela, deca i mladi su nam se uglavnom obraćali tražeći savete šta da rade ukoliko im je nalog na društvenim mrežama hakovan, kako da se zaštite, kako da podese svoje naloge da bi povećali njihovi privatnost i stepen zaštite i slično. Međutim, ni dalje nismo sigurni da li deca i roditelji umeju da prepoznaju zloupotrebu putem interneta, kao ni da li znaju kada i kome treba da se obrate da bi se informisali i zaštitili.
– Iako je ova zloupotreba novijeg doba, koliko je ona opasna? Odnosno kako može da utiče na dečije ponašanje i psihu?
Danas već sasvim mala deca imaju tzv. pametne telefone, te stoga moramo biti svesni toga da do zloupotrebe dece putem interneta tamo gde im je on dostupan može doći u svakom trenutku. To ne znači da će do toga nužno i doći, ali kad se tako nešto već desi, onda govorimo o saniranju posledica, a ne o prevenciji, koja je kod svake negativne društvene pojave najvažnija.
Zbog toga je važno decu i mlade što ranije, kako se to danas kaže, i medijski i informatički opismeniti. To znači da im na vreme treba ukazati na to šta je, da tako kažemo, u pozadini korišćenja interneta, kako sadržaji dospevaju na njega, šta su primereni i neprimereni sadržaji, kako da se oni prepoznaju i kome da se prijave, kako da se u cilju zaštite podese aplikacije, itd. Važno je da i deca i roditelji znaju da je računar ili mobilni telefon koji ima pristup internetu samo sredstvo koje se može zloupotrebiti kako bi se neko zlostavljao, ali da je takav način upotrebe savremene tehnologije ipak nasilje nad nekim i kršenje ljudskih prava druge osobe.
U pomenutom slučaju devojčice kojoj su se vršnjaci rugali, slučaj je stigao i do direktora škole, u rešavanje ove situacije su uključeni i psiholozi, roditelji, potrajalo je to, ali se na kraju sve dobro završilo. Međutim, dok se situacija nije razrešila, devojčica je, po rečima njenog oca, zaista patila, povukla se u sebe, izbegavala je društvo, izmišljala je razloge da ne bi išla u školu. Uz to, ni roditelji nisu bili sigurni kome da se obrate.
U ovakvim situacijama važno je da deca i mladi shvate da nekonstruktivno ponašanje, a to je ono koje na bilo koji način vređa ljudsko dostojanstvo, nikome nije u interesu i ne vodi ničemu dobrom. Za to da im ovo objasne i nauče ih kako da se ponašaju da ne bi došlo do zloupotrebe dece putem interneta, ili bilo koje druge vrste nasilja, prvenstveno su ipak odgovorni odrasli.
– Veliki procenat dece je sam zaslužan za svoje vaspitanje, jer roditelji za to nemaju vremena. Koliko je ovo veliki problem u današnjem svetu u kome se tehnologija i navike i potrebe ljudi menjaju velikom brzinom ?
Ne kaže se uzalud da je obrazovanje iz knjige, a vaspitanje iz kuće. Roditelji moraju biti svesni jedne nove vrste odgovornosti koju preuzimaju onog trenutka kada se odluče da detetu nabave prvi pametni telefon ili računar. Moraju biti svesni toga da će time u detetov, ali i svoj život, uvesti jedan potpuno novi svet, koji nije nužno tako očigledan kao onaj fizički, onaj koji ih neposredno okružuje. Deca, međutim, zbog svog uzrasta i posledinog životnog neiskustva toga najčešće nisu svesna. Za njih je mobilni telefon ili računar tek igračka sa novim mogućnostima. Roditelji im ih nabavljaju pod manje ili više svesnom pretpostavkom da su prethodno sa detetom izgradili dovoljno jak odnos uzajamnog poverenja, kao i da su dete vaspitali da se odgovorno ponaša u odnosu na sopstvenu dobrobit i bezbednost. Pravo pitanje je koliko roditelja je sa svojom decom u, recimo, predškolskom uzrastu, u kom deca danas već izuzetno dobro barataju pametnim telefonima i znaju kako se sa interneta skidaju igrice, zaista razgovaralo o tome kako da prepoznaju da se nešto neobično dešava dok koriste telefon ili računar.
Verujem da bi jedno od rešenja moglo biti to da deca i roditelji zajedno „odrastaju” u tehnološkom smislu, da provode malo više vremena zajedno razgovarajući i učeći kako se na bezbedan način koriste savremene tehnologije, odnosno internet.
– Koje savete biste dali deci, a koje roditeljima, kada je bezbedno korišćenje novih tehnologija u pitanju?
Osnovni savet deci, pod pretpostavkom da im je ranije objašnjeno šta je to „čudno” u virtuelnom svetu interneta, je da uvek kažu roditeljima kada im se učini da se nešto neobično dešava dok su onlajn. Npr. da im se na četu javila neka nepoznata osoba, da su dobili poruku od nekoga koga ne poznaju, da im stalno stižu iste poruke ili reklame, da su poruke koje dobijaju neobičnog, nerazumljivog ili uvredljivog sadržaja, itd.
Drugi najvažniji savet deci je da nikada na internetu ne ostavljaju svoje lične podatke (ime i prezime, adresu, telefon, imejl adresu). Mora im se reći da kada se jednom nešto stavi na internet, to tamo ostaje zauvek, čak i kada smo ga mi izbrisali i objasniti zašto je to tako. Zato je jako važno da na svoje profile na društvenim mrežama ne postavljaju fotografije koje mogu otkriti gde žive, kuda se tokom dana kreću, kada su sami kod kuće i slično.
Osim već pomenutih, saveti za roditelje bili bi da, prvo i pre svega, nauče kako se na najviši nivo postavljaju bezbednosni parametri na profilima na društvenim mrežama, odnosno kako se deci, naročito onoj najmlađoj, najneiskusijoj, može ograničiti pristup određenim sadržajima na internetu. Potrebno je da roditelji pokažu interesovanje za „virtuelni život” svoje dece, da im, na primer, objasne kako se pravilno postavlja zaštita na Fejsbuk profilu, zašto je važna tzv. jaka lozinka i njeno povremeno menjanje, da na društvenim mrežama pristup svom profilu dozvole samo osobama koje su lično upoznali i u koje imaju poverenja. Važno je da im se njihovom uzrastu primerenim jezikom objasni, na primer, zašto je fotografija sa letovanja na kojoj je dete pubertetskog uzrasta u bermudama i majici primerenija od fotografije deteta u kupaćim gaćama ili kostimu. Iskustvo iz naših radionica pokazalo je da odrasli često podrazumevaju da na određenom uzrastu sve to na neki način već shvataju, a nekim roditeljima je čak i neprijatno da pričaju o nekim mogućim oblicima zlostavljanja dece putem interneta, na primer grumingu (pridobijanju naklonosti deteta od strane odrasle osobe kako bi ga kasnije iskorištavala, zastrašivala, zlostavljala) i sekstingu (slanju poruka, fotografija ili video materijala erostkog ili pornografskog sadržaja detetu od strane odrasle osobe sa namerom da se dete privoli na ovakvu vrstu komunikacije i seksualnog iskorišćavanja).
– Koliko i kako savremene IKT (informacione komunikacione tehnologije), menjaju ponašanje, vrednosti i detinjstvo dece?
Svi smo mi na određenom uzrastu imali svoje „tehnologije” bez kojih „nismo mogli”, a roditelji su oduvek bili suočeni sa time da moraju negde da povuku granicu. Moji su to učinili tako što su mi u srednjoj školi kupili vokmen, ali za video rekorder nisu hteli ni da čuju. Moja majka i dan-danas prepričava kako su u njeno vreme roditelji na kraju popustili i njenom mlađem bratu kupili portabl gramofon i davali mu novac za ploče, dok su ona i sestra morale da se zadovolje slušanjem radija sa roditeljima. Svi ovi uređaji predstavljali su i svojevrstan statusni simbol u našim tinejdžerskim očima, nešto zbog čijeg uskraćivanja smo na neki način doživljavali da smo u društvu manje cenjeni.
Kada govorimo o današnjem dobu, ključna razlika je u tome da su računari i pametni telefoni mnogo dostupniji, jeftiniji nego što su nekada bili video rekorderi ili gramofoni. Moramo biti svesni i toga da je, za razliku od televizije, radija ili štampe, internet interaktivno sredstvo komunikacije, poput telefona, ali i medij za sebe koji praktično obuhvata sve do sada poznate izvore informacija. Zato su deca danas, koristeći pametne telefone, laptope i pripadajuće gadžete, mnogo više nego ranije, izložena raznim vrstama sadržaja koje dobijaju putem IKT. Međutim, zbog svog iskustva nisu uvek u mogućnosti da ih selektuju, da razmisle o tome da li su vizuelni, zvučni ili pisani sadržaji verodostojni, istiniti, čemu služe i, na kraju krajeva, da li su im uopšte potrebni.
Nekada smo muziku i filmove presnimavali na kasete, pa razmenjivali, išli jedni kod drugih da gledamo filmove i slušamo muziku. Danas skineš šta te zanima sa neta, uzmeš fleš i prekopiraš neki veći fajl, a manje samo pošalješ. Izbor načina kako ćeš to da učiniš je ogroman: od imejla, preko Fejsa, Jutjuba, Instagrama, Vibera, Dropboksa, da pomenem samo neke. Sve to za nekoliko trenutaka. Posledica toga je, koliko mogu da primetim, to da ukoliko nešto ne umeju da urade brzo, sad i odmah, u formi koja je smesta, da tako kažem, „komunikabilna”, deca i mladi imaju osećaj da na neki način zaostaju, da nisu u toku, da nisu in. Verujem da bi psiholozi mogli reći mnogo više o tome koliki je to pritisak u određenim trenucima, naročito kada nemate dovoljno iskustva i znanja o nečemu, a stalno vam se, na ovaj ili onaj način, šalje poruka da „tamo negde” ima „još više toga” što bi vas iz bilo kog razloga učinilo kul u očima vršnjaka, roditelja, sredine. Danas je na sasvim drugi način teško biti „u trendu”.
