Uključivanje medija u edukaciju o medijskoj pismenosti zahteva novinarsku pismenost, koju definišemo kao „sposobnost kritičke procene, interpretiraje i procesuiranje.
Digitalno doba zahteva visoki stepen individualnih i društvenih veština što stvara potrebu za reorganizacijom samog sastava obrazovanja. Medijsko obrazovanje uči pojedince da tumače i proizvode poruke, odabiraju najpogodnije medije za komunikaciju i igraju veću ulogu u medijskoj ponudi i proizvodnji. Krize komunikacije, novinarske etike i civilnog društva nastoje se rešiti konceptom opismenjavanja, uključivanjem građana u društvene procese, istinitim informisanjem i razvojem onih veština pomoću kojih će svaki pojedinac kroz kvalitetnu komunikaciju na svim nivoima komunikacija raditi za sopstvene interese, ali i interese celog društva. Novinarska profesija našla se u sukobu između svog identiteta i spoljnih i unutrašnjih pritisaka pa je nužno istražiti i način na koji medijska pismenost može vratiti verodostojnost samoj profesiji. Profesionalac koji je dobro pripremljen za obavljanje informativne profesije, svestan svojih obaveza i etičkih kriterija, osoba sa velikom željom za očuvanje svog dostojanstva, lakše će svladavati prepreke suvremenog sveta te će prikupljene informacije moći koristiti za postizanje mira i napretka te slobode i pravde za sve. Isto tako, svaki građanin civilnog društva ima će potrebu da primati i proizvoditi informacije koje imaju vrednosno značenje za sve članove društva te će na taj način oplemeniti i novinarsku profesiju. – beleži Maja Ećimović u svom radu Uloga medijske pismenosti u promicanju novinarske profesije
Internet je duboko transformisao industriju vesti i informisanja, jer ljudi sada mogu slobodno da pristupe velikom broju sadržaja koji su dobili od radio, televizije, štampanih vesti i časopisa. Kao rezultat toga, promenjen je i poslovni model novinarstva i medija. Oglašavanje koje je održavalo novinarstvo je preusmereno prema novim poslovnim modelima društvenih mreža, na osnovu sadržaja koji ljudi dele jedni s drugima – često senzacionalističkim temama i stvarima koje privlače pažnju ljudi. Ovo je odvojilo resurse iz tradicionalnih medija. U Evropi, mnoge novinske kuće su smanjene ili zatvorene poslednjih godina zbog kolapsa ovog poslovnog modela, što zauzvrat znači da ima manje obučenih novinara koji mogu da pruže ulogu posredovanja koju smo videli u prošlosti. Iako su novinarske škole širom sveta pune kao i uvek energični i entuzijasti ljudi, realnost je da za njih nema dovoljno poslova na tržištu medija, tako da su mnogi morati da potraže zaposlenje u drugim sektorima. Još jedan faktor je sve veći je broj nesigurnih poslova – slobodni poslovi ili kratkoročni ugovori – u novinarstvu. Dakle, iako ima više mogućnosti nego ikada ranije za obavljanje novinarskog rada, kolaps prihoda značio je nedostatak punog radnog vremena, dobro plaćenih i sigurnih poslova.
Od ključnog je značaja da se razlikuju lažne vesti – što je namerna namera da se prevari – od političke pristrasnosti u medijima. Mediji su uvek bili podložni pristrasnosti, ali je to lako prepoznati i izazvati. Pored toga, etičke obaveze koje tradicionalni mediji obavezuju znače da moraju biti odgovorni za njihovu pristrasnost ili greške. Kada se oni osporavaju, to može dovesti do izvinjenja ili ispravke. Ali oni koji proizvode lažne vesti nemaju takva ograničenja.
Pa kako se možemo suočiti sa ovim problemom? Koji koraci treba da preduzmu političke ličnosti i stranke?
Prvo, političari treba da vrše pritisak na platforme društvenih medija da preuzmu odgovornost kao izdavači za informacije koje se pojavljuju na njihovim sajtovima. Ovo se može učiniti putem političkog pritiska, pravnih mehanizama ili sa dobrovoljnim kodeksima ponašanja. Drugo, politički centri moći mogu učiniti više da podrže, održe i razviju novinarstvo javnog interesa – ali bez ugrožavanja uređivačke nezavisnosti. To ne znači samo isplatu od strane države, mora biti kombinacija finansiranja različitih zainteresovanih strana, ali država može započeti proces postavljanjem resursa, struktura i politika. Na primjer, mogu se stvoriti nacionalne fondacije kojima država doprinosi, ali i šire društvo putem privatnog sektora ili javnih pretplata – jer samo tržište ne može garantovati pluralizam informacija. Treće, vlade mogu mnogo više ulagati u nove informativne i obrazovne inicijative za promovisanje medijske pismenosti, a ne samo za mlade, već za ljude na svim nivoima u društvu – ističe Aidan White, direktor Mreže etičkog novinarstva i bivši generalni sekretar Međunarodne federacije novinara.
Članci su rađeni u okviru projekta „ZNAJ I TI“ – Istraživačko novinarstvo u cilju povećanja medisjke pismenosti stanovnika opštine Medveđa i Jablaničkog okruga, koji finansijski podržava opština Medveđa a realizuje UG „Info centar juga“
